Celijakija
U početku je celijakija smatrana pedijatrijskom bolesti a danas znamo da se ona može pojaviti u bilo kom životnom dobu. Poslednjih godina su istraživanja pokazala da osim što se više dijagnostikuje, raste i učestalost celijakije. Za celijakiju danas znamo da nije samo gastrointestinalna bolest nego sistemska imunološki posredovana bolest sa obeležjima karakterističnim za autoimune bolesti. Kao i druge autoimune bolesti, celijakija nastaje kao rezultat složene interakcije više činioca: genske osnove, imunološkog odgovora domaćina i činioca okoline. Međutim, uprkos mnogim sličnostima sa autoimunim bolestima, celijakija je jedinstvena po tome što je pokretački antigen (gluten) egzogen i unosi se u organizam iz spoljašnje sredine.
Još 40-tih godina prošlog veka ustanovljeno je da celijakiju pokreće neki satojak pšenice i izostavljanjem pšenice iz ishrane nastupa brz klinički opravak bolesnika. Posle je dokazano da se radi o glutenu, belančevini koja se nalazi u pšenici , a slične se belančevine nalaze i u raži (sekalin) i ječmu (hordein).
KLINIČKA SLIKA: Celijakija se može manifestovati različitom simptomima na različitim sistemima organa , što otežava njeno prepoznavanje. Danas se simptomi celijakije dele na simptome u vezi sa digestivnim traktom i one izvan digestivnog trakta. Među simptome digestivnog trakta ubrajaju se proliv, gubitak apetita, slabo napredovanje ili gubitak telesne mase, opstipacija, bol u trbuhu i sindrom ititabilnog creva itd. U ekstraintestinalne simptome ubrajaju se malokrvnost, zastoj u rastu dece, defekti zubne gleđi, aftozni stomatitisi, hipertransaminazemija, neurološki simptomi (glavobolja, parestezije, anksiznost, depresija) i problemi pubertetskog razvoja.
Važno je napomenuti da celijakija može postojati i bez ikakavih simptoma što se najčešće otkriva skriningom u porodici ili rizičnim grupama. Budući da se celijakija često pojavljuje udružena sa drugim autoimunim bolestima, u rizične grupe ubrajaju se oboleli od šećerne bolesti tipa 1, Hashimoto tiroiditisom, selektivnim nedostatkom IgA, alopecijom, bolestima vezivnog tkiva, hromosomopatijama, neurološkim bolestima i jetrenim autoimunim bolestima (primarni bilijarni holangitis, autoimuni hepatitis, primarni sklerozirajući holangitis). Važnost postavljanja dijagnoze u pridruženim bolestima je višestruka jer bezglutenska ishrana dovodi do nestanka simptoma, prevenira komplikacije i poboljšava neke od pridruženih bolesti.
DIJAGNOZA: Dijagnoza celijakije se temelji na kombinaciji kliničkih, seroloških i patohistoloških nalaza. Danas se u praksi primenjuju sledeća antitela: antitela na tkivnu transglutaminazu (anti-tTG), endomizijska antitela (EMA) i antitela na deamidirani peptid glutena(DGP). Važno je spomenuti da rezultat određivanja antitela zavisi od unosa glutena hranom. Naime smanjen unos glutena ili započeta bezglutenska ishrana dovodi do smanjenja titra već nakon nekoliko nedelja. Nakon 6-12 meseci bezglutenske ishrane 80% pacijenata će imati negativne serološke nalaze. Drugim rečima bezglutenska ishrana se ne sme započeti pre završetka dijagnostičkog postupka.
Evropsko društvo za dečju gastroenterologiju, hepatologiju i ishranu (ESPHGAN)objavilo je 2012. god postupak za dijagnozu celijakije u dečjoj dobi. Prema tom postupku potrebno je sprovesti testiranje na celijakiju u sledećim grupama dece i adolescenata:
1. ako imaju neki od simptoma bolesti
2.ako imaju neku bolest koja se pojavljuje udružena sa celijakijom
3. ako imaju pozitivnu porodičnu anamnezu (prvo koleno)
Važno je napomenuti da se antitela moraju određivati dok su deca na ishrani sa glutenom da bi se izbegli lažno negativni rezultati! Ako je nalaz antitela pozitivan dijagnostički postupak se završava biosijom sluznice tankog creva da bi se potvrdila ili isključila celijakija.
LEČENJE: Celijakija se leči strogom, doživotnom bezglutenskom dijetom što znači da oboleli mora izbaciti iz jelovnika sva jela koja sadrže pšenicu, raž ili ječam. Striktna bezglutenska dijeta rezultita ne samo nestankom simptoma i oporavkom sluznice nego i sprečava razvoj komplikacija. Poslednjih godina, kao posledica sticanja novih znanja o patogenezi celijakije ispituju se druge mogućnosti lečenja (enzimi, blokatori vezivanja i imunizacija) ali još nijedna od metoda ne može zameniti bezglutensku ishranu.
